Objavljeno 25.03.2012 u 12:11
Naše društvo | Izvor: Alo

Komandant odbrane Košara o najtežoj bici kopnene agresije na SRJ

Najteža bitka u toku NATO-agresije na SRJ dva meseca je vođena u rejonu karaule Košare ispod planine Đeravica.

Oko 1.000 vojnika potpukovnika Ljubinka Đurkovića pojačano dobrovoljcima od 9. aprila do 10. juna vodilo je neravnopravnu bitku sa nekoliko puta nadmoćnijim neprijateljem koji je pokušao kopnenu invaziju na Kosovo i Metohiju presecanjem srpskih snaga na liniji Peć-Đakovica. Samo zahvaljujući nadljudskom herojstvu branilaca, pakleni plan Albanaca i NATO nije sproveden u delo, svedoči za „Alo!“ Đurković, koji je danas vojni penzioner.

Na nepristupačnom planinskom terenu i do 1.500 metara nadmorske visine više od 6.000 pripadnika OVK potpomognuti albanskom vojskom, plaćenicima i vođeni instruktorima iz redova NATO u zoru na Veliki petak su iz pravca albanskog grada Tropoje preduzeli snažan napad na karaulu koju je branilo stotinak vojnika. U popodnevnim časovima istoga dana, vojska se povuka iz objekta jer se karaula nalazila na mestu koje nije bilo pogodno za odbranu i bilo je izloženo bombardovanju NATO. To je bio i jedini uspeh neprijatelja za dva meseca koliko su borbe vođene.

- Osim OVK, među agresorima su se nalazili i pripadnici francuske Legije stranaca, specijalci britanskog SAS-a, italijanski i nemački specijalisti za navođenje artiljerijske vatre, a njihovi napadi izvođeni su uz vazdušnu podršku NATO avijacije. Moj bataljon je imao nešto više od 1.000 boraca u sastavu 125. motorizovane brigade, a bili smo pojačani i jednim brojem pripadnika 63. padobranske brigade iz Niša i dobrovoljcima. Imali smo i dva odreda dobrovoljaca iz inostranstva, jedan je sačinjavalo oko 40 ruskih kozaka, a drugi dvadesetak Skandinavaca. Bili smo rešeni da svi izginemo, ali da ne dozvolimo da i na jedan pedalj srpske zemlje stane neprijateljska čizma – kaže Đurković za naš list.

On svedoči o primerima hrabrosti vojnika koji su do sada i u istoriji retko zabeleženi.

- Jedan snajperista za koga smo kasnije saznali da je prekaljen u ratu u Hrvatskoj nam je zadavao ogromne probleme. Vojnik Zoltan Balint iz Debeljače, koji je sam tražio da dođe na najteži položaj, namerno je izašao iz zaklona i pozvao ga kako bi otkrili njegov položaj. Za nekoliko trenutaka, snajperista ga je pogodio u vrat, ali je Balint bio toliko rešen u svojoj nameri da je njegovo telo i dalje ostalo u vidokrugu snajperiste. Usledilo je još nekoliko njegovih hitaca, što je nama bilo dovoljno da ga lociramo i likvidiramo – priča bivši komandant o podvizima svojih vojnika.

Prema njegovim rečima, borbe su bez prekida trajale sve do sklapanja Kumanovskog mira, a neprijatelj ni u jednom trenutku nije uspeo da napravi proboj. Frontovska bitka na liniji od oko 15 kilometara, koju su branili Đurkovićevi vojnici, bila je toliko strašna da je svi opisuju kao „pakao Košara“. Za dva meseca borbi, neprijatelj je svakodnevno pokušao proboj, a najjači napadi, pored prvog dana, desili su se 12. aprila i 6. maja, kada je kopnenom napadu prethodilo više od 10 časova neprekidnog bombardovanja NATO avijacije.

- Bile su to strašne slike, goreli su i nebo i zemlja. Čuli su se jauci ranjenih, od projektila su bila presečena i stara stabla prečnika i do jedan metar, ali linija fronta nije pomerena. Imali smo informacije čak i iz komande NATO o dejstvima avijacije od naših obaveštajnih struktura, tako da smo parirali maketama simulirajući lažne položaje za koje je njima trebalo i po dva dana da bi ih razotkrili, a do tada bi dejstvovali po njima. Zbog toga smo uspeli da svoje materijalne i ljudske žrtve svedemo na najmanji nivo. I pored toga, poginula su 34 moja borca, a oko 70 je teže ili lakše ranjeno. Gubici s njihove strane bili su ubedljivo viši i moja procena i neki izveštaji govore da su imali preko 200 poginulih – zaključuje Đurković.

Na ovom bojištu ukupni gubici u našim jedinicama bili su 60 poginulih i 150 ranjenih.

Fakti

trajanje napada: 9. april – 10. jun
gubici: poginulo: 60
ranjeno: 150

Oficiri dali živote za vojnike

Komandant s Košara ističe i primere oficira Predraga Leovca i Živka Đurovića, koji su poginuli dopremajući rezerve municije svojim borcima jer nisu dozvolili da vojnici izlažu svoje živote opasnosti na otvorenom prostoru. Tela dvojice vojnika ostala su u bespućima Košara i rodbina ni dan-danas nije uspela da ih sahrani.

Država ih zaboravila

Đurković s gorčinom primećuje da na ovoliko herojstvo vojnika i oficira otadžbina, za koju se borili, nije adekvatno uzvratila.

- Prema mojim informacijama, svaki deseti borac danas boluje od trauma pretrpljenih na Košarama. Mnogi veterani su invalidi i potrebna im je velika nega i tu smo i danas upućeni jedni na druge i međusobno se ispomažemo, te stoga sam se uključio u rad „Pokreta za Srbiju“, koji se u svom programu decidno zalaže za položaj veterana i porodica poginulih u odbrani u ratu – zaključuje Đurković.

Tagovi: , , , , , , , ,

Najviše komentara

Video

szs-baner1 Knjižara Sinaj

Pratite nas

Svedok haškog tužilaštva: Mladić NIJE naredio ubijanje srebreničkih Muslimana